У разговору људи који су га окруживали, Лазар је осетио тиху радост и пробуђену наду. Та осећања су му била страна, па их је брзо уочавао у другима. Он сам био је хронично сетан. Бежао је од куће, од суровог оца и од мајке која је умела само да слуша, будући да није смела гласно да воли. Бежао је у проводе, а потом у спавање. Није се плашио ноћног живота по кафанама, ни сецикеса у повратку мрачним улицама. На страхове је огуглао, било му је свеједно. А и физички је, ипак, био у пуној снази, што због младости, што због дугогодишњег егзерцира. Те ноћи био је загледан у особе сличног стаса.

Није познавао никог од њих. Мало кога је уопште и познавао, јер се није везивао за људе. У кафанчету „Црни коњ“ тешко да је и могао да зна неког, пошто тамо никада раније није ни био. Ушао је у кафану зато што је била отворена. Чувена по раду без престанка, дању би за сталне госте имала сасвим пристојан свет. Били су то лађари, путници, трговци и продавци са Зеленог венца. Такви га нису много занимали. Међутим, ноћу су ту седела нека потпуно другачија лица. Угнездио се између њих и наручивао вина...

Млади, врло мршави конобар Миле, већ обневидео од служења, непрекидно се провлачио између столова. Он му је и наплатио попијено. Лазар је баш растегао преостали гутљај како би ослушнуо разговор два, за то доба ноћи, прилично живахна лица за суседним асталом.

Били су око деценију старији од њега, рекло би се да су обојица ушла у тридесет и неку. Да ноћ није учинила њихов разговор гласним, на први поглед не би ни могао да закључи да су по образовању школовани официри, а по искуству припадници специјалних снага. Разговоре те двојице четника, којима су специјални задаци на неослобођеним територијама били војни посао, Лазар је почео кришом да слуша код треће чаше. До тад је био само загледан мало у бокал, а мало у једну пригушену светиљку. Благо припит, врло брзо је почео да, баш као што је својевремено чинио у Санкт Петербургу, и људе у „Црном коњу“ у мислима сврстава у некакве групе. То му је био хоби којим се бавио када не би знао шта ће са собом. Тако је, осмотривши ову двојицу и чувши делове њихових савршено стручних реченица о оружју и акцијама преко границе, прво фркнуо кроз нос, осмехнуо се, па рекао у себи „командоси“. Та реч му се свидела откад је у Русији сазнао да је коришћена још у Бурском рату за брзе, лако покретне пешадијске јединице које могу оно што други и не помишљају.

Потом је уочио, а онда добро осмотрио, неку тројицу мрачних типова у углу. Њих је сврстао у „гиљотине“, јер им је препознао сјај злата у очима, какав обично имају финансијски шпекуланти. Такви за собом остављају мртве, јер преко њих газе да би напунили џепове. Подсећали су га на његовог оца Војислава, па му је било лакше да се, испијајући вино, дискретним погледом врати на ону двојицу српских официра.

Пажњу му је код те двојице, заправо, привлачило њихово одушевљење прекјучерашњом краљевом одлуком, да сутра, 20. септембра те 1912., почне општа мобилизација. Полазак у рат за ослобођење Старе Србије и Македоније од Турака прижељкиван је деценијама свим срцем у читавој Краљевини. Код официра, који су већ годинама били на тајним задацима на тим територијама, као што су била ова двојица - нарочито.

           „Кажем ти, Милутине... Ми Срби смо били наковањ по којем се тешким, претешким чекићима ударало. А тај наковањ је био силан и тврд и... што су ударци бивали јачи, постајао је све чвршћи“, рече човек врло дугих бркова, кога је други стално ословљавао са „Пајо“. Паја отпи гутљај, па настави:

„Патње су нас, брате мој, очеличиле. Ми постадосмо нација јака, очврсла, изврсна за живот и за борбу. Врсна за косовску освету. И, дошло наше време. Баш сада“.

То је било последње што је Лазар чуо. Уздахнуо је. Климнуо је главом конобару и полако, када је већ почињао тај четвртак, 20. септембар, изашао из „Црног коња“.

Уз прве звуке таљига, које су се кретале ка оближњој пијаци на Зеленом венцу, зора се најављивала светлијом страном звоника Саборне цркве. То тек крајичком помало пијаног ока примети када је застао, окренуо се и још једном гледао ка кафани коју је напустио. Многе је посећивао, али ово је била прва у коју је ушао и из ње изашао сам.

Лутајући у мислима од теме до теме, ни једнога тренутка свесно не дотичући своја осећања, а ни своје обавезе, обично би дане, неретко и ноћи, проводио у распуштеном и страстима подложном друштву. То ново, модерно београдско друштво је у главама имало двадесетчетворосатни програм „У се, на се и пода се“. Ноћу се све то демонски умножавало. Лазар, тако сетан, никада није био коловођа у томе, као ни у било чему другом. Он само није могао да нађе другачије људе у то доба. Оних дневних, „финих“, које су му етикеција и протокол натурали - гадио се. Ма, гадио се и оног модерног раскалашног шљама. Зато је понекад и био тако сам. Као и сада.

Те ноћи стално наливана чаша и војничке приче са суседног стола призвали су снажно сећање на његово искуство у Санкт Петербургу. Баш када дотакну најболнију нит коју памти, крваву ђачку ноћ кроз коју је прошао у далекој земљи из чије је војне академије избачен, зачу иза себе кораке. Нису били мушки. Увелико је он умео да разликује звук сељачких опанака, градских ципела, официрских чизама и модерних женских потпетица. Управо су оне одзвањале, тражећи камен, а не блато које је браздило калдрму.

Поглед је скренуо у лево, са врата „Црног коња“ на врата суседне „Варош капије“. Окренуо се цео налево. Изненадио се: улица је била празна, а кораци су се и даље чули. Прошла му је иза леђа, с десне стране. Свидела му се та игра.

Није јој дао да му умакне. Окрет је завршио као да је у дворишту „Николајевског коњичког училишта“ по хиљадити пут чуо на руском „Кругом!“. Обрнуо се око своје осе и угледао пар тегет потпетица, сукњу нешто светлијег тона, бели каиш и исти такав шешир. Призор, који би више пристајао париским булеварима него београдским зорама у близини пијаце, довољно га је заинтересовао да за младом дамом крене. Најпре на пристојном одстојању, како и приличи некоме из високог друштва. Истина, умео је он и више да приђе, толико да се увуче под кожу, јер је био и гладан и жедан љубави коју није имао у кући. То понашање је бивало чешће када би био благо припит. Овог пута одлучио је да буде прави представник свог соја.

Припитост је почела да слаби пред том његовом жељом. Или, ипак, не само због ње. У „Црном коњу“ је друштво можда било занимљиво на посебан начин, ваљда због четника, али вино и не баш. Бар не у ноћним сатима када би, док се свитање примицало, непознати гости добијали све разблаженија пића. Можда му се због тога брже бистрио ум. Не и довољно брзо: умало се не закуца носем у обод белог шешира. Девојка је нагло стала.

„Опростите, госпо'јице“, рече и наклони се главом, са које му шешир из Француске умало не спаде.

„Не, не... Опростите Ви. Мени је дршка пукла...“, рекоше усне у које се загледао. Прошла је вечност пре него што је прешао са усана на очи, крупне, пуне живота, у том тренутку помало посрамљене.

Тек тада спази да девојка пред њим обема шакама држи торбу с пукнутом дршком. Била је претешка за младу даму њених година, изгледа и стаса. Одмах понуди помоћ.

„Да Вам понесем?“, упита је без оклевања, као што никада није ни оклевао када је желео да се девојкама приближи.

„Нека, хвала, заиста. Стигла сам. Опростите још једном“, рече, клецну коленом да му отпоздрави, а онда спусти тешку торбу испред ципелица и покуца на дрвену капију. Он оста у месту најпре, па када чу шкрипу шарки продужи корак-два, и то врло споро. Ослушкивао је разговор.

„Госпођо Вилипић, ево, донела сам Вам“, рече девојка, а њена саговорница је само ослови „Босо“, па додаде: „Анђео си ти. Видимо се у Друштву. Све ћу ја то да припремим за дечицу“.

Сада је он ишао испред ње, а звук њених потпетица пратио га је по калдрми. Није навикао да му женско буде за леђима, јер тако није могао да контролише ситуацију. Нови ритам игре подсети га на лекције из Тактике у Санкт Петербургу. Речи инспектора класе Осипова да „и у изненадним приликама, макар била неприпремљена страна, војска мора имати иницијативу“, биле су довољан подсетник да уради оно што је већ неколико минута планирао. Застао је, окренуо се и изненадио је својим погледом.

„Опростите, нисам се малопре представио. Лазар Миловановић“, рече јој збуњеној, а она се, загледана у његово лепо лице и раскошно одело, представи:

„Босиљка Јовановић. Наставница овдашња“.

„Част ми је“, рече јој и, несвесно, лупи петама, као да је пред Осиповим лично.

„Војник?“, упита га она, преузимајући иницијативу.

„Да... Не, не. Некада давно, учио у Русији за коњичког корнета“.

„Зар корнет није ово ново, од обланди, за сладолед?“, упита га насмејаних очију.

Он скоро прасну у смех:

„Па... И ови петроградски корнети су за хладноћу. Ма, то је само војнички чин. Најнижи чин у руској коњици“.

„Коњаник без коња“, рече му уз осмех, натеравши га на дефанзиву.

„Има и таквих, млада дамо...“, рече Лазар и на трен зарони у своју сету.

„Ова дама је само једна обична госпођица која је пошла у цркву. Нема потребе да због мене јуришате на коњу“, рече му насмејана, а он у њеном оклевању да продужи покрај њега, виде своју шансу. Би му драго што га је охрабрила.

„У цркву? Да... Занимљиво, и ја сам се тамо упутио“, одлучи се за маневар „замисли, и ја исто“, који пропаде истог трена.

„Шта ћете тамо овако рано?“, изненади га она.

„Било би нељубазно да то исто упитам и ја Вас“, није се лако дао.

„Ја и не идем право тамо. Радим при Друштву... Друштву за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце. Организујемо нешто за нејач без родитеља. Због приватних часова које држим, морам да завршим то пре Литургије...“, одговори му и настави још нешто да прича, а њему се мисли усковитлаше.

Није волео Литургије. Најпре, јер је, још као дете, на њима морао да стоји дуго поред оца. А то је у њему изазивало неподношљиву нелагоду. И као дечкић се питао какав ли је то Бог који дâ таквог оца: суровог, без емоција, без савести, без саосећања. Оца, коме су паре на првом месту, а на другом месту је оно што му је, у ствари, увек било прво - моћ које паре дају. Жена, деца, сарадници, радници, никад га нису интересовали, сем да их искористи. Само рад и паре. Стајати поред њега, па и у цркви, за Лазара је била казна. Није му било јасно какво је то лицемерје: сви кажу да је Бог добар, и да је свима Отац, а њему је дао једног - Војислава Миловановића.

На крају је, тако немирне душе, себе убедио да Литургије, једноставно, предуго трају. А и подсећале су га на представе. Као малог су га водили само на неке досадне, за одрасле, чинило му се. У школи је требало да зна бар оно основно из катихизма, али ништа се то њему није урезивало ни у памћење, ни у душу, само колико за оцену. У Русији, знање из „Закона Божијег“, како се тај предмет тамо називао, није продубљивао. Лазар је, просто, почео да личи на оне модерне младе Европљане који су одлазак у цркву сматрали помало досадном обавезом, јер у томе нису видели никакав смисао. „А и стварно предуго траје“, за његов укус.

Међутим, могућност да још мало буде у друштву необично лепе Босиљке, па макар то подразумевало сат и по стајања у Саборној цркви, пробуди му машту. „За лепоту се нешто мора и жртвовати“, помисли, па саслуша њене последње речи и још једном понуди помоћ.

„Не бих никако себи могао да допустим да Вам будем наметљив. Али, ако Вам било каква помоћ треба, било мојих руку, или финансијска за Друштво, слободан сам Вам се понудити... “.

Ту ју је већ освојио, умисли због њеног благог одмицања доње од горње усне. Пристанку на понуђену помоћ и његов стас је итекако помогао. И синоћ избријано, лепо мушко лице. И савршено сређени бркови који су, уз густу и на две стране подељену полудугачку и дотерану косу, одавали зрелијег човека од његових двадесет и три.

„Биће ми задовољство“, рече она пре него што се са њим упути до цркве. На следећем ћошку узе пекмез од једне чланице Друштва, па се уз Лазара, као носача, спусти назад до „Црног коња“. Тачније, до врата пре кафанских, где нађе шегрта пекарског.

„Митре, узми ово од господина... Миловановића. Молим те, чим газда Драгољуб стигне, нека почне да меси кифлице. Нема бољих од његових у нашем крају“, рече уз чудесан осмех, који измами уздах буцмастог шегрта Митра. А и Лазарев, чија су се чула нагло пробудила мирисима који су стизали из пекаре „Младеновић“.

Шетња истом калдрмом, поново на горе, ка цркви, би прекинута недалеко од ње. Неке бакице им се испречише. Ни оне нису могле даље, будући да су жандарми замолили све бројнији народ да стане док Митрополит Димитрије са свитом не уђе у Саборну цркву.

„Их, како нам је диван...“, рече једна старица гледајући снажну фигуру Митрополитову.

„Душа једна. Не знам што га већ сада не поставе за Свјатејшега“, додаде друга.

Боса им дотаче рамена, па када је препознаше и осмехом поздравише, шапну им: „Ви свакако знате да ми је стриц свештеник? Е, па он ми рече да бисмо ускоро могли опет да имамо српску Патријаршију и нашег Патријарха...“.

Лазар је стајао иза, гледајући тај необичан трио, скуп старе мудрости и младалачке лепоте. „Или обрнуто“, помисли и насмеши се. Гужва је постајала све већа и већа. Народ се тискао у Саборну цркву. И он уђе у храм, за Босиљком. Одмакну се затим удесно, јер је у мушком делу цркве видео старијег брата Луку.

„Лазаре!“, ослови га Лука.

„Добро јутро“, одговори му тихо млађи брат.

„Откуд ти овде?“, више се чудио него што је запиткивао Лука.

„Могао бих и ја тебе да питам, али ми све ове униформе око нас наговештавају одговор“.

„Да... Молебствије за срећу савезничког оружја. Да се помолимо за род наш и пријатеље наше. Па, шта нам Бог драги да“, појасни му Лука.

 Литургија је трајала колико то обично и бива. Уз Митрополита, служио је велики број свештеника и ђакона. Лазар није био присутан на њој. Физички да, али мислима никако. Осим што је није волео због стајања поред оца, никада је, заправо, није ни разумео. Зато је и није сматрао битном. Али, два ока, која су била лево од њега, а никако да се поново сусретну са његовим погледом, почињао је да сматра све битнијим. Само је о тој девојци размишљао, несвестан тога, дабоме. Није ни гледао, ни слушао, шта се испред олтара дешава. Последње „Амин“ га прену, јер се народ потом приближи иконостасу, па и њега погура ка Митрополиту Димитрију. А овај се тада спремао за беседу, коју су бројни официри и окупљени свет ишчекивали нетремице. Молитва за више од триста хиљада српских војника и још више савезничких, који су се спремали за напад на освајача, Отоманску империју, била је свршена. Али, не и цела служба.

Митрополит прислони велики крст на груди и помоли се у себи кратко. Поче да говори о слободи о којој је сваки Србин од детињства сањао од Косовског боја до данас. Сањао и све јаче осећао потребу за њом последњих година, последњих месеци. Нарочито последњих дана, како су се умножиле језиве вести о новом таласу мучења, силовања и убијања Срба, који су на Косову и у Македонији остали под Турцима. Срца кренуше да ударају јаче чим су Митрополитове речи почеле да се нижу:

„Побожни Срби! Тамо се наша поробљена браћа моле Богу скоро пет стотина година. Сваки дан тако кроз сузе шаљу Богу молитве. И те сузе њихове, сузе вапаја мученичког, горко падају пред престо Божији.

Бог види правду њихову и зна тешка страдања њихова, али је немилосрдна људска себичност, која је све до сада ометала њихово избављење. Па ипак је, ево, куцнуо на послетку жељени час. Увређена правда Божја јавља се као осветник потлачених паћеника. Наша браћа по крви и вери удружише се с нама, да заједничком снагом ослободимо вековне мученике. Наша војска и њихове, ево се јављају, као извршиоци Божје правде, као изасланици самога Бога живог, да пруже братску руку очајницима, да за њих пролију крв своју и да их слободне уведу у заједницу свога државног дома.

Хришћани! Знате ли куда ми идемо?

Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо, где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше пресвете славе. Идемо да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе и да око њега окупимо све српске душе, жудне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом, у коме се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза наших жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоши, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо ропске вериге са робља, које за нама чезне. Идемо да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе, сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака.

Идемо да понижене људе из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову да се поклонимо јуначким сенима честитога Кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова, који с њима изгинуше да вечито живе. Идемо величанственим Дечанима, да се поклонимо праху побожнога краља Дечанскога. Идемо славној Грачаници, да поменемо витешкога краља Милутина. Идемо дивном Скопљу, да потражимо сјајни престо силнога Душана. Идемо граду Прилепу, јуначкоме гњезду Краљевића Марка. Идемо старим разбојиштима, на којима су свети Немањићи створили стару моћну српску државу!

Тамо идемо, јер нас тамо чекају наша браћа, која даље не могу без нас опстати, нити ми без њих. Тамо идемо, да се с браћом Црногорцима загрлимо у загрљај неразлучни. Тамо идемо да се с браћом Бугарима и Грцима састанемо, и да измешаном витешком крвљу утврдимо вечно дружбу за дела просвете, цивилизације и заједничке среће и благостања. Тамо идемо, нека разумеју непријатељи, силни и лукави. Страха се њихова не плашимо, јер је с нама Бог!

Господ нека благослови заставе наших и савезничких војника, те да буду страх и ужас заједничким вековним непријатељима. Нека Господ пристави анђелске силе и моћну заштиту нашим и савезничким војницима, и нека заставама њиховим подари благодат, да са њима јуначки и неповређени продиру кроз непријатељске редове и да односе победу за победом! Сила часнога крста нека их храбри, нека их штити и чува, да се, увенчани венцем победе над непријатељима, врате неповређени својим драгим, да сви заједно славимо Бога, Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа. Амин!“

Лазар виде братовљеву сузу. И једну на образу човека у шињелу. И на лицима две старице. И у Босиљкином оку.

Београдско Певачко Друштво је певало химну док је народ излазио. У тој гужви, он изгуби ону због које је и дошао у цркву. То га је узнемирило. Потражио је брзо нову тему, као и сваки пут када би хтео да нечим надомести унутрашњу пустош.

„Лука!“, заустави на улици брата који је кренуо на посао.

„Е, ту си“.

„Да, кући ћу. Него... Што су сад помињали Грке?“

„Мислиш, Грке, Бугаре и Црногорце?“

„Да, њих...“

„Па, савезници су нам, побогу, Лазаре! Они ће да истерују Турке са својих територија, а у исто време ми са наших. Понекад стварно мислим да седиш на ушима, као што отац каже...“

Лазара ово последње баш погоди.

„Ама, Лука, Није... Откуд ја знам шта се дешава у светској политици...“

Брат само одмахну главом у неверици, прекрсти се, стави шешир и оде.

Лазар се довуче кући.

„Сад се долази?! „Идем само часком напоље са друштвом“. У шест поподне је то рекао, а у подне сутрадан се вратио! Битангу сам одгајио, Росо, а не сина. Битангу!“, грмео је Војислав Миловановић, не дозвољавајући Лазару ни да гукне.

„Дању са којекаквим фићфирићима, а онда по кафанама целу ноћ! Јутрос ми господин Бановић каже да га је видео како излази из „Црног коња“! Еј, из кафане, у седам ујутру! Разбаштинити те треба, Лазаре! Нећеш ми више муком створено брукати“, настави Војислав, намештајући боље кравату. На излазу се окрену и са врата рече:

„Пријавио сам те“.

„Не разумем, оче... Коме си ме пријавио?“

„Министарству војном, Лазаре. Пријавио сам те“.

„Али... Ја сам ослобођен служења до даљњег...“

„Е, па, дошло је то „даљње“. Више ниси. Први је дан мобилизације. Овај, или наредна два, бирај сам. Росо, шешир!“.

„Оче?!“, упита га Лазар једном речи, а све што чу, би врло кратко:

„Нећеш, вала, мајчин синко, више трошити моје паре на кафане и друштво, на светске лумперајке и бесциљна путовања, на београдске теревенке и ко зна које курве... У Прокупље идеш!“

Лазар Миловановић занеме. Прокупље није био град који се често спомињао у његовој породици, иако су му и отац и мајка оданде били. И он сам је у њему рођен. Али, откако крајем прошлог века дођоше у Београд и ту Војислав од радње створи трговачки ланац, финансијски јак и политички све утицајнији, све се мање спомињала прошлост. Рода тамо малтене више и није остало са очеве стране, због болести која их је покосила. Росини су били из села, којега се одрекла када се оно одрекло ње, „побегуље“.

Чим је Војислав за собом љутито затворио врата, занемели Лазар упита мајку погледом.

„Истина је, сине“, рече му и седе. „Заборави Русију и коње. Пријавио те као пешака, као обичног обвезника, по месту рођења. Чека те...“, па узе наочаре да прочита печатирани документ из Министарства:

„... Други пешадијски пук „Књаз Михаило““.